Рембо је престао да пише у двадесет првој и сви су се питали зашто. То је наљутило Превера, па је он упитао остатак света због чега се не чуде што је А.Р. уопште и почео? Превер лично је своје прво издање дочекао у четрдесетој. Буковски је увек писао ноћу, а спавао дању. Један познати писац (не могу да се сетим који) није могао да уради ништа ако не осети мирис полутрулих јабука из фиоке радног стола. Бранко Миљковић се обесио у тридесетој.
Писање су врата која стоје на изласку нормалног света у све остало. Осећање које је љубоморно на било коју другу емоцију или страст. Сликарима је лако завидети, послажу боје из свог ока на платно и изнесу га на улицу па га продају за доручак.
Писци морају да се сасвим изврну изнутра, под условом да сопствену утробу могу да изложе на сталку заједно са ценовником.
Добро се сећам да си одбила када сам једном хтео да ти прочитам нешто из своје утробе. Стомак и плућа су ми била пуна написаних речи и реченица, а ти тако олако : ”То не треба да радиш, мораш што више да задржиш за себе”.
Није ми успело да ти објасним да ја то не радим због себе, да ионако све знам, него друге морам да упозорим, да научим. Потреба да излажем сопствено лице је често јача од свега другог, узнемирава и пече, али ту се не може ништа.
Две промене. Једна твоја, друга моја, чак нису ни значајне. Променила си твој осмех моћи, сада је много више намењен теби него другима, изгледа да је готово са расипањем. А моја? Престао сам да пијем полалитарске кафе, што је много значајније него што изгледа. За сада.
Данас нема посета, врата су закључана а телефон искључен, тражим лек за слабу концентрацију. Занимљиво је да је најбоља када сам у покрету али тада од писања нема ништа, чим станем, ја све заборавим. Чим се зауставим ја се досадим, међутим апсурдно је то што ме једино она чува да се не разлетим у комаде.
Убица, одржава ме у животу тако што ме убија.
БудимирВладимир 