Ситни великани

Ти ситни великани историје светлости

Не сећају се како су се родили

Од ког зрна прашине су постали

Себи су дигли споменике од црног фосфора

А свој род засули камењем

Шљунком патње

Стенама туге

Грозно мали у својој величини они су кремен гашења

Огромне гласне жице а сићушан глас

Не сметају им ништа

Да буду коцкице исплетених година

У распореду животарења

Хладне струје

Тај ветар што га осећаш на лицу

То сам ја

Нешто ме тера да се претварам у хладне струје и да те милујем

Јер

Не би ме препознала да је другачије

Када сам постао светло, скупио сам ти зенице

Када сам био ноћ, упалила си свећу

Једном сам био река, предугачка да ми сазнаш крај

Нешто ме тера да се претварам у хладне струје и да те милујем

Уображена непогрешивост

Пењали смо се у ништа.

Магла је узмицала пред нама и пропуштала нас да се попнемо у ништа. Испод тешких капута назирали су се покрети уморних рамена. Пар њих је имало некакве торбе окачене на себи, неки други су имали обичне завежљаје које су носили у рукама, а ја сам био без ичега. Све што ми је било потребно налазило се право испред, скривено маглом која је све више личила на неку живу пару, него на у тим крајевима уобичајену атмосферску појаву.

Знао сам шта ме чека и радовао сам се томе, уопште се не трудећи да у себи задржим иједну мисао о могућим опасностима. Бити као камен или као један од елемената – као вода, као небо, земља или ватра – па колико то може да буде тешко?

То ми је био последњи пролазак тим путем, све после тога је требало да изгледа другачије.Одлуку сам донео много раније, непогрешиво уверен као и увек, да свака активност која укључује бављење људима или са људима, има свој век трајања.

Рекох ли непогрешиво? Тада нисам могао да знам, или сам у себи сузбијао сваку помисао на то, да ће ми касније недостајати ти људи о којима претходно ништа нисам знао, нити слутио где би ико од њих могао да заврши на крају свог пута. Да ћу радо покушавати да се присетим свих тих непознатих лица, озбиљних, сконцентрисаних израза и са превише поверења према човеку кога виде први и последњи пут у животу. Али као што је мени преостајала само уображена непогрешивост, шта су друго могли осим да имају поверења? Није њихов избор био да немају избора.

Одмах иза мене је ишла жена која је са собом повела и једног дечака. Осим њих у групи више није било ни жена, ни деце. Од самог почетка је ходала иза мене, као да је мислила да ће тако бити најсигурнија. Помало је вукла ноге, па се после сваког другог-трећег корака чуло како ђоновима разбацује каменчиће из мојих замишљених стопа.

Нешто раније смо један део пута проходали упоредо. Да смо били на улици било ког града, представљали би призор из којег би свако закључио да смо у заједничкој шетњи, али овде, на путу опкољеном маглом и на коме се разговарало само кратко и шапатом, ми смо само ишли једно поред другог.

– Је ли мали уморан? – упитао сам је у једном тренутку.

Дечак је гледао право пред себе, онако детиње, без правог страха уплашен од разговора са одраслима.

-Није – рече жена погледавши ме – није се жалио. Рекла сам му да тамо где идемо има пуно деце, па једва чека да стигнемо.

Најзад је и дечак подигао главу према мени. Личио је на њу, само у његовим очима није било једне нијансе коју сам приметио у жениним – боје неке мрачне емоције која се ту настанила после ко зна каквих животних ломова и постала преовлађујући део њеног погледа.

Његове очи су и даље јасне. Не знају шта је то непогрешивост и не знају шта није поверење.

– Можемо да се зауставимо на кратко, ако вам је потребан одмор – рекох иако сам знао да нам је преостало још свега сат хода.

Захвалила се насмејавши, али се није зауставила, само је благо успорила, и убрзо сам опет слушао како вуче ноге ходајући иза мене.

Од магле су преостали само прамичци који су змијоликим врлудањем нестајали у трави са обе стране пута. На крају благог превоја указала су се два висока дрвета и фигура човека поред њих. Фигура је махнула, а моји сапутници су се одреда окренули према мени, очекујући да и ја учиним исто. Одмахнуо сам и сва су се лица развукла у осмех.

 

Нађа, Нађенка

                Нађа, Нађенка 

               Булат Окуџава

С прозора допире благ мирис пецива

А иза завесе – покрети руку

Станица није ту, ал’ мени свеједно је

Возач аутобуса – мој стари друг

—–

Коњи у сумраку гривом размахују

Нови аутобус наш жури ли жури

Ох, Нађа, Нађенка, за цену карте бих

Било где стигао у твојој души

—–

Она у јакници, радничкој, прљавој

И с незамисливом капом на глави

Ох, Нађа, Нађенка, ми срећни били би

Где гониш коње те, сад реци ми?

—–

Ал’ коњи у сумраку гривом размахују

Нови аутобус наш жури ли жури

Ох, Нађа, Нађенка, за цену карте бих

Било где стигао у твојој души

—–

Знам да ће увече свилена хаљина

Твоја зашуштати док шеташ с другим

Ох, Нађа, престани коње да бичујеш

Само их заустави –  да причамо

                                 

                                  са руског превео директно из Москве, Иван Мачкић

                                   Иванов превод препевао Будимир Свилар

”Велики” и ”мали”

Иако су их према сопственој мери за вредности, у свему надмашили, ”велики” људи и даље осећају неугасиву мржњу и дубоки презир према ”малима”. Разлог за то би могао да буде само један: ма колико то желели, ”велики” нису успели да постану ништа бесмртнији од ”малих”.

Повратак из лова

Кад си се вратио из лова на пацове

Никоме ниси дао те погледа

Онако наоружаног до зуба и изгриженог до костију

Никоме ниси дао да те додирне

Осим мени наравно

Пушку си негде заборавио

И мач

Али мене не

Видела сам ти то у очима

Кад си се вратио с торбом пуном ловине

Треснуо све на сто говорећи

Доста ми је баталићу све

Никад нисам био северније

Ништа живо није остало

Рекох ти све је теже бити ловац

Јер никоме ниси дао да ти одговори

Осим мени наравно

Кад си се вратио и стао на врата у свој својој величини

Тако сам те волела да ми је срце пукло од те силне среће

На гроб си ми посадио ружу

И украсио једном животињом

Најлепшом и највећом из твоје торбе

Тада си замандалио врата и пошао

Поново си заборавио пушку и мач

Али мене не

Видела сам ти то у очима

Испод руке

Р. је становала у близини железничке станице, у улици коју би током јесењих дана ветар обилато засипао лишћем са дрвећа из оближњег парка. Први пут сам је отпратио кући баш по једном таквом дану, ветровитом и прохладном, који је још од раног поподнева мирисао на кишу.

Била је доста нижа од мене, па би сваки пут кад бих се окренуо према њој, мој поглед морао да пређе пут од темена покривеног светлим коврџама, преко глатког чела и извијених обрва, све до очију, које сам могао да видим само кад би их подигла према мени. Биле су обојене оном паметном врстом смеђе боје.

Свакако да Р. завређује много дужи и подробнији опис него што је пар реченица, али краткоћа приче као што је ова, ретко допушта литерарно размахивање потребно да би се неке личности представиле на прави начин. Рећи ћу још само да сам волео да слушам њен глас којим је, иако у средњошколским годинама, склапала веома јасне и прецизне реченице.

Киша нас је ухватила на пола улице, слепивши до тада растресити слој лишћа за тле за само неколико секунди. Она је прва потрчала према заклону, а за њом и ја. Гледао сам како мали водоскоци капљица полећу са њених потпетица у вис, док је у правом девојачком трку избацивала ноге са стране. Не би могла да се помери да пар тренутака раније није извукла руку коју је држала испод моје током читавог пута, док је другом повремено правила покрете који је требало да ми помогну да боље схватим о чему је причала.

Тај акт држања испод руке бих хтео посебно да издвојим. Постоје многе тачке у животу једног човека које указују на његов преображај из дечака у мушкарца, а када су у питању вазда замршени односи са женама, без обзира на сва накнадна или чак претходна љубавна или сексуална искуства, уверен сам да је једна од њих баш та – када први пут осетите женску руку у том карактеристичном положају. Младалачко држање за руке које није способно ни за шта више, осим да каже: ”ми смо исти, ми смо једнаки”,  престаје да буде довољно.

Да сам тада могао правилно да разумевам неке појаве, рекао бих да је Р. већ знала доста о различитостима и супротностима полова и осетила зрелу потребу за променом понашања. Ја сам био сувише близу себе да бих се добро видео, али сам зато од ње био на правој удаљености.

***

Били смо одлично расположени док смо пролазили између два реда вагона на градској железничкој станици, на којој из неког разлога није било пуно људи. Чинило се да су оба празна, а онда је Р. предложила да уђемо у један.

– Само да проверимо шта има – рекла је, лако скочивши на онај први, највиши степеник једног од њих. Сви вагони са те стране су били офарбани у затворену нијансу боје труле вишње, још неунакажену недуховитим графитима. Одударала је једино локомотива умртвљена у плаву боју и измашћена траговима боравка у многобројним депоима.

Незакључана врата су се лако отворила и ми уђосмо. Унутрашњост ходника је била веома чиста, као да је композиција само чекала путнике, па да крене да клопара преко прагова. Међутим, све је било потпуно празно.

– Хајдемо у последњи – рече Р. и крете, не сачекавши да јој одговорим било шта. Последњи је био исти као и први, уредан и опран, са отвореним задњим вратима кроз која се видела пруга која се без иједне кривине пружала докле год је поглед могао да допре.

Обузети радозналошћу или нечим другим, ушли смо у један купе. Приметили смо, али нам није било важно, да се ради о некаквим рестаурираним вагонима старије производње. Са обе стране су биле дрвене клупе, вероватно недавно темељно очишћене и лакиране, па су све природне шаре дрвета дошле до изражаја. Зидови су такође били од дрвених плоча на којима су се налазиле слике разних пејсажа у црно-белој техници. Висећи део за одлагање пртљага је исто био од дрвета, само је проред између летава био шири него на клупама.

Седели смо поред прозора, неузнемирени ни од кога и гледали напоље. Ја сам замишљао да путујем, а можда је и Р. чинила то исто, нисам је питао, задовољан што ми је баш она сапутник у возу који се никуд не креће.

Приликом првог пољупца, благо су нам се сударили предњи зуби. Осећао сам њене руке на образима док су ми кроз главу бесмислено пролазила имена могућих станица до краја пута. Онда су се покрети руку умногостручили и одједном је све истовремено постало и вруће и хладно, тихо и бучно, смирено и узбуркано.

Поново смо у тишини гледали кроз прозор, сада седећи на истој клупи, наслоњени једно на друго. Светло је продрло у купе са прозора из ходника, натеравши наше сенке да одбегну од нас. Посматрали смо их како се напољу поигравају једна са другом, а онда су се умириле, претварајући се да су путници који су дошли раније, па немају шта друго да раде осим да чекају. Када нам је досадило да их гледамо, изашли смо из вагона, а чим смо ступили на чврст бетон перона, Р. ме је ухватила испод руке.

Двадесето писмо, низ степенице

Мртав облак је запловио небом изнад наших глава. Када кажем наших, мислим на укупно троје људи, себе и млади пар који седи на клупи поред које сам прошао. Журио сам кући да прибележим нешто што ми је пало на памет, па сам пошао пречицом и због тога ћу заувек остати заглављен у једном тренутку њиховог времена.

Колико тачно коцкица тога тренутка припада мени, не знам да израчунам, али ми нешто говори да ће бар једна из мозаика преживети сва ограничења мог памћења и наставити да постоји и без мене.

Пресекао сам лево у једну попречну уличицу, желећи да још више скратим пут, као да је то што хоћу да прибележим било јако важно. Уопште није. Имало је исту филозофску тежину као и папир на коме ће та мудрост бити прибележена, а из гледишта папира, вероватно и мању.

Наишао сам на познати ред степеница, низ који сам се спустио укосо, брзим и ситним корацима, задовољан што и даље могу то да урадим, а да се не саплетем. Тапатаптаптап! Усхићен брзином којом сам то урадио, одједном је у мојој глави искрсла једна друга коцкица времена, када је брзи спуст низ степенице био толико природан, да усхићење није имало снагу изненађења.

Степенице су се завршиле познатим завијутком, после чега је моје табанање опет постало равномерније. Планирана забелешка у мени је нарасла толико да се више нисам плашио да ћу да је заборавим. Негде је нестало и мртвог облака, који чак не уме ни да имитира оне кишоносне, а небо је лагано почело да спрема своју боју предвечерја, без икаквог разлога да је не подели свима подједнако.

Весела јутарња прича о умирању

Када су јутра лепа као што је то било данашње, лако се одлучим да на посао одем пешице. Није ми чак ни далеко, тек неких петнаестак минута лаганог хода, такорећи под носом, мада би се у случају моје личне физиономије то могло протумачити и као пристојна раздаљина. Ипак, оставимо ту тему за неку другу малу причу.

У таква јутра, човек у мом крају може да сретне велики број старих људи, којима лепо време олакшава обављање дневне рутине, поготово одлазак у омиљену продавницу која се налази у близини. Као да кисеоника има више у тим сатима, па и стара плућа живну: на све стране чују се поздрављања и довикивања, шале, запиткивања за здравље; боље наћуљеним ушима не би промакла ни завереничка оговарања којима је рок трајања одавно истекао, али се она и даље шапућу уз озбиљне изразе лица.

Јутрос ми западне да идем иза двојице старина, они полако, а и ја иза њих, уопште ми се не жури да стигнем тамо где су они сада, мислим, то ми ионако не гине, па што бих јурцао. Једноме у руци цигара, другоме на ногама кожне папуче, лупкају му у пете док он подиже корак као да је младић. Стари са цигаром висок, по изговору дођош (бар за оне којима су дођоши ваљда сви који им се не уклопе у на рођењу однекуд прикуцан намрштени поглед), а онај други, нижи, Сремац прави, љут као ракија коју је сунуо јутрос пре одласка по новине које ионако не чита, јер све што га занима чује на шору.

Види се да се познају одавно, па нити овоме с папучама смета брђанска, мудријашка надменост високог, нити дођошу смета Сремчева жустрина која га ни под старе дане не напушта.

-Јеси ли чуо ко је умро? – чујем како нижи упита високог.

-Колико видим, нас двојица још нисмо.- одговори му дођош између два дима. – Ал’ доћи ћемо и ми на ред, не брини се ништа.

-Милош. Милош је умро.- настави старац у папучама, намерно превидевши недостатак интересовања високог и гледајући га као да мисли ” ти ћеш сигурно доћи на ред, ја ћу те испратити”, али онако незлобно, само што је од журбе да му саопшти за Милошеву смрт, заборавио да га тако наглас и пецне.

-Аха. А који то Милош? Знам ли га ја?

-Наравно да га знаш. Онај Милош, ту из бивше Кајмакчаланске, ма знаш га, стално је на бициклу био…

Високи отпухне још један дим.

-Не знам, не могу да се сетим. А ко ће му сада терати бицикл?

-Па откуд знам – узнемири се Сремац – Милица ваљда, његова жена, она је још жива.

Дођош застаде, а нискога папуче одведоше још два корака, па стаде и он.

-А тај Милош – рече високи, поново закорачивши према напред – па знам Милицу, што не кажеш одмах. – Сремац се скоро запрепасти – па како ћу од Милице почети кад није она умрла, него Милош, њен муж. Она је сад само удовица.

-Удовица, али са бициклом – насмеја се дођош, а ни ниски не издржа па обојица дадоше себи одушка неколико секунди, истовремено загладивши бркове како би завршили са смехом.

Већ сам их остављао иза себе када сам зачуо нижега. – Сећаш ли се Милице? Каква је то лепотица била! Сећаш ли се, ниси ли се ти оно нешто мотао око ње, па те Милош претекао?

-А не, није то иста Милица, она моја није волела бицикле…