Планови у башти

Стајала је испод дрвета заклоњена од сунца и посматрала га док је брисао сто и столице. Неко би рекао да су му покрети били превише елегантни за тако прозаичну ствар као што је брисање пластичних комада баштенског намештаја, али у томе није било никакве свесне намере. Све што би радио, радио би лаким, течним покретима који као да су клизили по неким линијама без углова.

Због тога и усправног хода који је његов висок раст чинио још вишим, у средњој школи је добио надимак Господин. Прилепио му се у таквој мери да га они који су га упознали касније, нису ни познавали под другим именом.

– Имаш гранчицу у коси – рече јој док је приносио столице.

– Напало ме ово твоје дрво – одговори му отресајући косу са обе шаке. Ситна цветна прашина се засветлуцала у ваздуху испод крошње. Све је постало прошарано наизменичним тракама светла и сенки.

– А, не, само се брани док не постанеш стална у башти.

Отишао је у кућу и вратио се са чинијом воћа и две шоље кафе. И њему и њој је тај напитак пријао уз све. Црн, горак, јак.

Сео је наспрам ње и погледао је. Дим из шоље јој се уплитао у недовољно растрешену смеђу косу, мешајући се са ситним остацима коре од гранчице, атомима кисеоника и свим осталим микроскопским стварима које су чиниле ваздух испод дрвета.

Она није била превише висока, а корачање јој је било лелујаво као да ће сваког часа да скрене. Много је причала, али за разлику од већине таквих особа, одлично је слушала и разумевала.

– Деце мора бити – рече он гласно – најмање троје.

– Да, Господине.

– Кућа у свако доба сређена, врата отворена, никад се не зна ко може да наиђе.

– Да, Господине. Знам да имаш пуно пријатеља. И родбине, такође – изговорила је ведро.

Он је наставио још неко време, смирено ређајући ствари које морају да буду како треба, а она му је одговарала са ,,Да, Господине”. Били су расположени. Дима из шоља одавно није било, док је у чинији преостало нешто воћа. Распоред сеновитих и светлосних трака се променио у корист оних првих.

Две године касније од разговора у башти, он је већ три месеца био мртав и покопан у једној источној земљи где је ратовао као добровољац. Она је чекала дете са другим човеком. Кућу је населила родбина, али су врата углавном остајала закључана. Пластични намештај испод стабла је замењен новим, дрвеним.

Advertisements

Принцип чула

У принципу
Веома сам опрезан кад правим следећи корак
Стопало спустим на место које ми делује чврсто
Онда закорачим ослоњен на ту чврстину
И пазим да прескочим све пукотине из којих расте трава
Уопште ме не брину оне из којих не расте ништа
Као ни људи из којих не расте ништа

Док корачам навикавам очи на околину
Да ме не заслепи нека изненадна животна појава
Или се не сударим са нечијим туђим корачањем
Навикавам и остала чула на све што може да се деси
Између два направљена корака

У принципу
Због њихове дужине највише ми је потребна равнотежа

Ноћни бег

Корачали смо журно у жељи да се што пре удаљимо са тога места. Падала је слаба киша и асфалт се пресијавао под ноћним осветљењем. Зачуо се неки шапат иза нас, погледала ме је уплашено и почела да застајкује као да су јој се ноге укочиле. Вратио сам се пар корака уназад и снажно је повукао за руку. ”Хајде, сада не смемо да се зауставимо”, рекао сам сузбијајући задиханост.
Поново је убрзала. Гледајући низ пут, запитао сам се да нисмо и ми само шапат, нечија мисао која се непрестано обнавља, али има снаге тек толико да се претвори у шум.

Само петнаестак минута раније неко је снажно залупао на врата стана у ком смо се налазили Фрејзер, М. и ја. Лупање је било снажно, онако како се на врата удара када се засигурно зна да иза њих има некога и када нема одустајања док се она не отворе.

До сутра нисмо очекивали никога. М. и ја смо прекинули разговор који смо из неког разлога водили стајавши на сред дневне собе, а Фрејзер се појавио из друге просторије где се бавио касном вечером коју је сам себи сервирао. Погледао ме је упитно, а ја сам само слегнуо раменима.

М. је деловала напето, или се бар мени тако чинило. Наше познанство је трајало тек неколико дана, па о њој нисам могао ништа посебно да кажем. Можда је била близу тридесете, а Фрејзер ју је описао речима: ,,Не смеје се пуно”. Високо је ценио ту особину.

Лупање се наставило и ја сам пошао да отворим врата. Угледао сам тројицу мушкараца у сличним оделима некакве тамне боје, уредно закопчаних до последњег дугмета. Човек који је стајао у средини је био толико висок да му се видео само доњи део лица који се састојао од врха носа, уста и пара бркова који су се спуштали са страна усана све до краја вилице.

– Да? – изустио сам.

– Дошли смо по Књигу – зачуо се глас оног који је стајао са леве стране високог.

– Немамо баш пуно времена – додао је други гласом који скоро да је зазвучао нестрпљиво – данас смо га већ доста потрошили.

Стајали су у ходнику укрућени и мирни. Џин је држао руке опуштене поред тела, а његове шаке су ми се учиниле несразмерно мале. Одмакао сам се један корак.

– Мислим да сте погрешили – рекао сам – уосталом, овде и нема књига, читам их углавном у библиотеци.

Један од њих се насмејао. Високи је у том моменту згрчио рамена и сагнуо главу у намери да уђе. Имао је неки мали шешир који му је слетео с главе тек што је закорачио унутра. Фрејзер је пре мене схватио да је тај тренутак савршен за напад; друга двојица су морала да пропусте џина и док се он сагињао да протури главу испод довратка, Фрејзер је пројурио поред мене и задао му ударац пуном снагом. Високи је скоро спљоштио другу двојицу за зид у ходнику.

– Хајде! – повикао је Фрејзер док су посетиоци у оделима покушавали да се искобељају испод обезнањене телесине. М. и ја нисмо оклевали па смо сви потрчали низ полумрачни ходник. Радила је само сијалица у близини степеништа.

Напољу сам Фрејзеру дао знак да се раздвојимо, па смо пошли у супротном смеру. Одмах је замакао иза угла у улицу која је водила је само срце града, а нас двоје смо прешли пут и кренули поред оближњег, омањег парка. Био сам уверен да нас неће пратити док не провере стан, али је свакако било паметније да одемо одатле. Књига ионако није била тамо.

-Остале су ми наочаре – рече М. и застаде. Чудно, нисам ни приметио да их је уопште носила. Погледао сам је, била је јако бледа, а доња усна јој је приметно подрхтавала. Неколико капљица кише јој је пало на лице. Једна је почела да се слива низ образ; скренула је до једва приметног удубљења једне боре у близини носа и почела да клизи преко глатке коже. ,,Скоро као суза”, помислих.

Наставили смо да ходамо прилично убрзавши кораке. На једној од клупа код уласка у парк сам приметио мокре новине, на другој неки комад одбачене гардеробе. Журили смо, слаба киша није престајала да пада, а асфалт се пресијавао под ноћним осветљењем.

Кормило среће

Човек се опрашта од жене
Дан се опрашта од ноћи
И лето се опрашта од зиме

Љубав се опрашта од смрти
Сенка од светла
Пијанац од свести

Кад дува ка северу ветар се опрашта од копна
Јабука се опрашта од дрвета
А лепота од младости

Ја се опраштам од тебе
А ти од живота
Није ми било тешко
Чвор наше жудње
И часови у јутрима
Све се сада слаже
Али покренула си кормило моје среће
И опраштам се с тобом

Не померај се

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Бледа и слепа
Детињаста
Распевана
Пусти да пламен ћутања
Постане пламен чекања
Да оживи у теби као застава на ветру

Не померај се док ти шапућу речи
Које су те приковале за земљу
Док сати теку као дани
А дани као потоци
И полако истиче време за објашњавање

Не померај се
Већ пусти да жива ватра
Изгори под твојим ногама
Као пролеће кад му је време
Кад младо лишће пламти испред сваке куће

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Непомична
Замишљена
Пригушена као позив
Што пристиже из тишине

Реквијем

Још једна трошна зима наилази
Јавља се у мом погледу у себе
Не чује се како клизи смрзнуто лишће јесени
Од звиждања ветра
Хладног као оштрица жилета
Којим сам се обријао за твој погреб прошлог сећања
Свеж и ћутљив
Као рака у коју су те полагали
Дуго сам се смрзавао на хладноћи твоје смрти
Нисам говорио
Само сам био сав најежен
После сам одгонетао три најтеже загонетке
Само да те заборавим
Ако је икако могуће да боју твога гласа
Из звекета окова растворим
Црвенило образа
У дивну ружу саставим

Још једна трошна зима наилази
Покушава да цео свет у леду заустави
Као фотограф
Да тренутком замрзне све путнике временске линије

Копање дана

Кућа се толико брзо испразнила, да је тишина која је испунила просторије почела да одзвања истом јачином као и малопређашња галама. Очи су ме заболеле од сувишка светлости коју до тада нисам ни примећивао. Свуда около је био велики неред: празне и непопијене флаше пића, тањирићи и посуде са остацима хране, некакви папири, књиге, новине, у журби заборављени комади гардеробе…Све је то остало иза друштва које се на брзину разишло због једне речи. Или их је можда било две?

Нисам могао да се сетим, а очи су ме болеле све јаче. Притиснуо сам шалтер и угасио светло.

Данијела није отишла, знала је одлично да раздели речи од људи који их изговарају и да по потреби обесмисли једно или друго. Стајала је напољу, наслоњена на ограду дворишне терасе, једноставно обучена као и увек ( делили смо исту склоност ка минимализму); једном руком је отпозади држала косу као да је застала у пола покрета везивања.

Ушла је унутра и погледала ме.

– Мислим да никада нисам видела човека који са мање речи може да увреди више људи од тебе. Бог зна како ти то успева.

”Таленат”, помислио сам, лако се осмехнувши.

Приметила је мој осмех, али се није обазирала. Спустила се у једну од фотеља и наставила.

–  Јеси ли икада размишљао о томе да би имао одличан просек увређених по једној изговореној речи? – застала је за тренутак – некадашњи ћутљиви човече… Попушташ. Али чему ћутљивост ако са пар речи можеш да направиш русвај? – наставила је са мало ироније у гласу – отерао си цело друштво.

– Нису се сви осетили тако, неки су се солидарисали, или се бар добро претварали. Мислиш ли да су чули ишта од онога што сам претходно рекао? Не. Само им је та реч зазвонила у сујетним ушима. Погледај уосталом, колико је ту празних флаша, то је такође припомогло.

Направио сам кратку паузу. Бол у очима као да је почео да јењава. Она је и даље седела у фотељи, исправљених леђа, уместо налегнутих на наслон и чекала да наставим.

– Никада ништа и не слушају, осим онога што се односи на њих, без тога не могу. И увек се враћају, већ сутра ће бити на вратима. Гладне године.

Сетио сам се бесних израза лица док су напуштали кућу, сабирајући храброст која ће их обузети тек када буду били довољно далеко да би ми одговорили. Тек се понеко од њих, блед, сетио да се збрзано поздрави са Данијелом. На њу нико није био љут, али на мене ниједан поглед није био подигнут.

”Не, нису они увређени”, мислио сам,”то је само стари, добри страх да им се тешком муком полепљени комадићи личности поново не распадну”.

– Видећеш да ће доћи опет, да их неко с времена на време не увреди, не би ни знали да су живи – додао сам – као да се тиме хране.

– Па ипак… – почела је нешто да говори, али је моја концентрација некуд нестала. Гледао сам у онај неред и све је почело ужасно да ми смета.

– Хајдемо одавде – рекао сам.

Напољу су нас дочекали ноћ и тишина. Сијала је улична расвета и било је топло. Неки дани се само претворе у копање рупе: у њој нема воде, она не смрди и не мирише, никуда нас неће одвести и на дну се не налази ништа, али ми упорно настављамо да копамо.

 

Ми смо

Ти си мој длан
А ја твоја реч
У једном даху изговорена
Ти си моје лице и његова слика
А ја твој уздах
У ваздуху окамењен
Навукла си тешку завесу на моје очи
И отишла
На начин који се не заборавља
Ти си моја мрежа за рибе
Моја река
Моја шума
Ти си моја слобода
Дивно свитање на платну сликара
Који не зна какво име да да тој лепоти
Што се протеже као усталасано јутро пуно твога имена
Ја сам облак у чијој се сенци кријеш
Препун твоје чежње
Уместо кише што је требало да падне
Ти си стадо заузданих коња
А ја разуларени газда ергеле
Са звиждећим бичем у рукама
Ти си мој ход по жици разапетој изнад понора
У три чина
Кањон литица и река
Ја сам твој крај
Не почетак

У берби јабука

Ма колико покушавао, никада нисам успео да се сетим када сам последњи пут видео старог Косту. Увек би ми у сећању искрсавала нека друга слика и чинило би ми се, чак бих постајао уверен да је то био наш последњи сусрет, све до следећег пута када бих помислио на њега. Нисам схватао због чега би то требало да ми буде важно, али се идеја да морам да знам једноставно закачила за мене и није ме пуштала.

Можда је то било онда када сам га повео да гледа бербу јабука. Септембарски дан је био савршен, ведар и свеж, а пошто није требало да идемо превише далеко, кренули смо тек око поднева. Покупио сам га са његовог уобичајеног места поред црквене ограде, толико узбуђеног да је скоро дечачки ускочио у кола, иако се у последње време приметно теже кретао.

-Колико нам треба до тамо? – упитао ме чим се сместио – Хоће ли нам дати да и ми мало наберемо и понесемо?

-Наравно да ће нам дати и то колико год желимо, па нисмо ми макар ко – одговорио сам му и сам већ добро расположен лепим временом – а до тамо нам не треба више од двадесетак минута.

Коста је толико био радостан због тога да више ништа није могао да каже, само се смејао нестрпљивим кикотом, као да је мислио да ће се кратак пут одужити ако он буде гласнији. Убрзо смо изашли из града на отворено, а поред нас су почели да промичу призори пуни жуте, зелене и мрке боје, док је кабину возила и даље испуњавао старчев тихи смех.

Убрзо смо прошли кроз два села скоро наслоњена једно на друго и нашли се на уској траци помало раскруњеног асфалта, са чије обе стране су се налазили бројни редови не тако високих стабала јабука. Није било пуно берача, тек понегде неки мањи камион или комби и понеко возило која су послужила за превоз људи. Свуда је било гајбица, на неким местима празних и разбацаних, а на другим сложених као под конац и пуних јабука. Коста се сасвим прибио уз стакло на вратима и посматрао бераче крај којих смо полако пролазили. Били су окупирани својим послом: неки су брали јабуке, неки односили празне гајбице дубље у воћњаке, а други враћали пуне што ближе месту утовара. Понеко би се окренуо и бацио на нас незаинтересован поглед, али већина није обраћала пажњу.

-Гле, аутобус! – узвикну Коста изненада и ја га скоро у истом тренутку приметих како стоји на једном проширењу мало увученом у неколико редова воћки, на коме је трава било уредно покошена и налазио се чак и један дугачки, грубо отесани дрвени сто и две исте такве клупе без наслона. Аутобус је био један од оних мањих модела, а његов спољашњи изглед је указивао на много виђених путева, пређених километара и разговора да се убије време, вођених на неудобним седиштима пресвученим добро познатим тамно-црвеним скајем.

Са једне стране су се видели остаци некадашњег натписа. Словима која су одолела времену и атмосферским условима писало је ”у транс”, а ”с” се својим врхом продужавало у витку, стилизовану стрелу. На возачком седишту налазио се човек у кошуљи без рукава, са главом забаченом уназад и отворених уста; лева рука му је била протурена кроз отворен прозор и сасвим опружена, са кажипрстом који је показивао супротно од стреле којом се завршавао ”транс”. Насмејао сам се, на тој страни се налазила само река.

Зауставио сам ауто у близини и изашли смо напоље, а Коста се одмах изгубио међу стаблима и берачима раштрканим међу њима. Видео сам га како врлуда између дрвећа носећи празну гајбицу у рукама, као да тражи најзгодније место за себе, а онда се расплинуо међу повијеним крошњама изнад којих се беласало и плавело небо. Упитао сам најближег међу њима да ли ће им старац сметати, а он  је ћутке одмахнуо руком.

Доста јабука је лежало на земљи , па сам узео једну и спустио се на тле. Трава испод мене је била топла, чули су се тупи ударци плодова који падају у гајбице, одгоре су допирали шумови кретања ваздуха измешани са гласовима некаквих птица, а ја сам незадрживо клизио у све испруженији положај.

Онда ме је неко продрмусао и ја сам отворио очи. Изнад мене је стајао Коста, огроман, бар три пута већи него што је био, са усправним, џиновским телом младог човека и са шакама у које је могла да стане не једна јабука, него читава гајбица. Само му је лице остало исто, старо и изборано и са веселим, плавим очима као и увек. Онда ме је подигао тим његовим ручердама, затрчао се неколико корака и скочио. Пре него што смо се нашли у ваздуху успео сам само да видим возача аутобуса како је промолио главу кроз прозор, показујући кажипрстом у правцу Костиног скока.

Лет није трајао дуго, воћњаци су нестали, а испод нас се указала река. -Држ’ се! – рече Коста и обруши се доле према тамно-сивој светлуцавој површини. Покушао сам да зажмурим, али нисам могао, па сам у воду уронио широм отворених очију. Све се у моменту претворило у тишину. Велики старац ме и даље држао у својим огромним рукама, док смо се истом брзином кретали кроз воду као малопре кроз ваздух. Онда смо успорили и ја сам осетио да израњамо. По ногама ми се одједном створило чврсто тло, а испред мене се прострла обала. Препознао сам банатску страну и заустио да нешто кажем Кости, али сам тада приметио да га нема. Осврнуо сам се око себе и видео га на супротној страни, још већег него што је био, како стоји наслоњен на обронак и маше ми са обе руке.

Окренуо сам се да закорачим на обалу, а онда сам осетио да ме је нешто продрмусало. -Хајде, хоћемо ли да идемо?- чуо сам некога да ми говори – још мало па ће вече.

Тргао сам се и угледао Косту. Поред њега је стајала гајбица пуна јабука, а он је у рукама држао некакву флашу са водом. Подигао сам се и кренули смо према колима. Стари човек је нешто причао о укусним јабукама и како међу берачима има и деце, а ја сам тражио кључеве по џеповима. Пролазећи поред аутобуса видео сам возача како неком крпом брише прашину са натписа.

Ставили смо Костину гајбицу на задње седиште и кренули. Пут ми је некако деловао дужи него у доласку, можда зато што се старац није кикотао, или једноставно зато што сам спорије возио. У једном тренутку Коста је почео нешто да пева. Препознао сам врсту песме која је била тако карактеристична за његов крај – иако се по правили пева гласно и грлено, он ју је певао тихо, постајући нешто гласнији тек на крају када би извијао отегнуто ”ооој” или ”еееј”. Гледао је у пут испред нас и певао, непрестано слажући строфе као да их је на лицу места измишљао. Од озбиљног, старог лица, па до руку положених у крило, све је на њему било непомично, само му се јабучица у грлу померала.

Слушао сам његову песму и почео да осећам како нешто покушава да изађе из мене, нешто упорно и тешко, као густ лепак који никако да се осуши и ништа не може да држи једно за друго. Онда је ипак нешто кренуло да тече из мене, изливало се по кабини аутомобила и преливало кроз прозоре и преко хаубе, остављало траг иза кола, журило напред да некуд стигне прво и да ме тамо сачека. Видео сам сопствену грешност како ме напушта, измамљена на површину Костином песмом, како се излива, растапа и најзад нестаје у простору око аутомобила.

Све се више смркавало и на уласку у град су нас сачекала већ упаљена светла на расвети; кроз отворене бочне прозоре је струјао свеж ваздух и постајало је помало хладно. Коста је завршио са песмом баш када сам ја из неког разлога прикочио. Једна јабука је испала из гајбице и некако се нашла испод старчевих ногу, он са смехом испусти још једно отегнуто ”ооој”, а ја притиснух папучицу гаса.