Шетња градом

Оплакали смо првог

Оплакали смо другог

И трећег на крају

Смешили су нам се из лепих дрвених сандука

Онда смо их затрпали сузама

Лажима

Земљом

Затим смо ту глупо стајали

Изнад три свеже хумке на грозно хладној киши

И разговарали о времену

И њиховим бољим данима

Нисмо се смејали јер то не било лепо од нас

Кренули смо најзад у колони

Да се прошетамо градом и градским улицама

Да виде наше сиве мокре мантиле

Наша тамна лица

Да се прошетамо авенијом

Којој не знамо ни име

Клупа у суседном дворишту

Њих двојица су се појавили у мом крају негде у доба када је кроз улицу престала да пролази жена која је суботом ујутро продавала рибу. У ствари, нестао је само њен глас под којим би се дробио и најтврђи сан, оно отегнуто, једнолично, али ипак некако мелодично : ” ‘Ааајте рибе, рибеее!”, са оним крајњим ”е” које би се у једном тону развукло као нека сирена. Ја је заправо никада нисам ни видео, па је њено целокупно биће за мене постојало само у том јутарњем узвику.

Један човек близу оних година када би се могао назвати старцем и један дечак, на кратко време и на сасвим другачији начин заменили су ту жену у мом животу: то лето сам их свакога дана виђао у дворишту суседне куће, али их никада нисам чуо да разговарају. Никада нису били ни у друштву неког од укућана, само би седели на клупи, скоро непомично и, преко ограде која се редовно фарбала једном годишње, гледали право напред.

Обојици им је недостајала по једна нога, старцу лева, а дечаку десна; биле су им одсечене доста изнад колена и увек су седели тако да су празнину остављали између њих, па би клупа деловала као да има четири различите ноге са предње стране. Штаке су им биле положене на земљу, али надохват руку.Човек би се понекад забављао пуњењем и припаљивањем луле, док је дечак углавном седео ослоњен са оба длана на клупу и био скоро потпуно непомичан.

Мислим да није прошао ниједан дан а да нисам потрошио бар неколико минута свог времена посматрајући их, али сам само једном успео да видим неки покрет. Једно поподне је неко из групе деце која је у том тренутку пролазила улицом, случајно преко ограде одбацио лопту која се докотрљала на само пар метара од клупе. Деца, збуњена и уплашена призором једноногих дечака и старца, застала су код капије не знајући шта да учине. Можда је прошло само две или три секунде, када се дечак у једном наглом трзају подигао са клупе, али одмах и пао, преврнувши се на свој десни, безноги бок. Стари човек се није ни померио, само је наставио да гледа испред себе и отпухује димове. Није чак ни погледао дечака који се ћутке придигао и некако успео да се врати на клупу, заузимајући свој првобитни седећи положај.

Деца су и даље стајала на улици иза ограде, не усуђујући се да кроче у двориште и да узму лопту која је била преблизу чудног пара. А онда, пре него што се ико од њих охрабрио да отвори капију и оде по драгоцени предмет, старац је дохватио штаке и полако устао са клупе. Дошао је до лопте и уз помоћ једне штаке и руке, вешто је подигао са земље и бацио преко ограде. Још мало је остао да стоји гледајући за децом која су се удаљавала, а онда се вратио и помиловао дечака по глави пре него што је сео и наставио да пућка лулу.

Кратак пут из К.

Осим нас троје, на железничкој станици у К. није било више ниједног путника. Ми смо чекали воз у који је требало да преседнемо, а сви остали су ваљда, потрошили своја путовања за тај дан. Имао сам договорено неко вечерње дружење са читањем стихова и одломака из прича, на које ме је позвао пријатељ, један од онаквих људи због којих се та реч изговара са пуно смисла. А ја сам позвао друштво.

Фрејзер, Данијела и ја смо седели на клупи и посматрали воду која се после престанка краткотрајног пљуска сливала са натстрешнице без олука. Некакав мали пас, сав покисао, али расположен, дотрчао је однекуд и испитавши ситуацију, сместио се поред нас. Није се дуго задржао. Само неколико тренутака касније, два дечака су смејући се, пројурила преко барица на бетону и он је одскакутао за њима.

Како смо могли да изгледамо у том тренутку док смо гледали цурење воде и чекали да стигне наш воз? Данијела је седела сасвим десно и једном руком покушавала да испетља прамен косе испод каиша торбе. Фрејзер је деловао као да је усредсређен на неку унутрашњу радњу, као особа која се у себи преслишава пред неки говор или важан испит. То му је и био једини израз лица, осим када га никаквог не би ни имао. Ја сам у јутрошњој журби успео да пронађем само стару очеву актовку, која је својом црном, кожном елеганцијом потпуно одударала од моје, у то доба, прилично разбарушене појаве. Пажњу ми је привукло крупно, бело камење, вероватно недавно промењено, које се окупано кишом пресијавало између мокрих прагова.

Неко време смо седели и чекали, када се зачуо глас из звучника – Моле се путници да се уклоне са колосека због проласка теретног воза!

Одмах затим је из станичне зграде изашао отправник у марљиво закопчаној униформи, са капом у једној и сигналном палицом у другој руци. Нехајно је бацио поглед по околини, обухвативши и нас, а онда се после неколико лаганих корака, укипио у близини крајњег колосека чекајући да прође теретњак.

Убрзо се зачуо карактеристичан звук доласка композиције са много вагона, а појава у униформи је заузела још озбиљнији став. Клопарање се полако појачавало, а онда постало сасвим равномерно – вагони су минималном брзином пролазили наспрам нас. Изненада, Фрејзер је устао и рекао: – Идемо! – и пошао према теретњаку. Данијела и ја нисмо стигли ни да схватимо шта заправо жели, а он је већ прескочио преко два колосека и потрчао по перону упоредо са композицијом. Фигура у униформи је и даље била непомична, само је главу окренула удесно, довољно да види како се Фрејзер оклизнуо на влажном бетону и пао, отклизавши пар метара истом брзином као и вагони.

Фрејзер је устао овлаш се чистећи, кип је вратио главу у првобитни положај, а нас двоје смо стајали поред клупе – ја држећи актовку у руци, а Данијела крај мене, са неколико праменова косе подвучених испод каиша торбе која јој је висила са рамена.

– Није наш воз – рече нам сапутник, вративши се са неуспешног укрцавања. Сео је и поново отпочео своје преслишавање.

Нисмо ни приметили да се отправник вратио у зграду све док се нешто касније поново није јавио његов глас из два висећа звучника: – Путнички воз из Д. ће са приспећем каснити двадесет минута. Моли се самоубичино друштво да укаже пријатељу на потребу нормалног укрцавања путника.

У свануће

Свиће

А ти никако да одлучиш да ли да се препустиш

Господском осећању

Или да се удобно сместиш у затишју које надолази

Ваздух је још свеж

И кровови се сјаје од ноћашње кише

Под светлом се губе речи

Преостале од бескрајне приче

У тишини једно другоме бројимо кораке

Јер спрема се да стигне

Све што је потребно да буде

46 цигала

Ништа ту кућу не издваја из околине, осим, парадоксално, сопствене неугледности. Изидана од жуте, полунагореле цигле, стоји на углу две улице гледајући са по једним прозором у сваку од њих. Наспрам једног се налази стабло подсечених грана које увече, када се упали улична расвета, баца сенку која неодољиво подсећа на човека.

Пошто извор светлости није покретно Сунце, већ лампа причвршћена на бандеру, сенка се увек налази на потпуно истом месту на зиду, заузимајући простор сачињен од непромењивог броја цигала. Једном приликом нисам одолео искушењу да их пребројим – било их је тачно 46.

Тај осенчени део личи на фигуру мало погрбљеног човека, који на глави има шешир широког обода, и преко повијених леђа пребачену овећу торбу. Профил лица је такође јасно изрезан, са кратком линијом чела испод шешира, равним носем и мало истуреном брадом.

У већем делу дана, поготово у предвечерњим и вечерњим сатима, у којима сам се током једне предугачке године најчешће враћао са посла, призор дрвета и сенке човечијег облика, допуњавала је прилика старог човека који је стајао на испуцалом тротоару испред куће. Можда сам га само неколико пута затекао да није наслоњен на штап у скоро окамењеном положају, погледа упртог или у сенку на зиду, или негде низ улицу – тада би се одмарао на клупици постављеној испред суседне куће.

Када би ми се јавио, а никада не би пропустио да то уради (јављао се сваком пролазнику без разлике, па тако ни ја нисам био изузетак), нисам био сигуран да ли штап диже само у знак поздрава, или ми њиме и показује нешто иза мојих леђа што не бих смео да не видим. Понекад бих се махинално осврнуо, али не бих видео ништа друго осим два реда кућа различитих величина између којих се праволинијски протеже асфалтни пут. Испред понеке бих запазио и стабла олисталог багрема, као и то да се бела линија која пут пресеца на два дела, све теже уочава.

И ја бих се њему јавио, најчешће одмахивањем руке, а веома ретко климањем главе, осим кад бих прошао баш близу. Никада се нисмо ословили, ни обратили један другоме. Старац је био ниског раста и имао је веома изборано лице, носио је увек исто одело испране браон боје, са прслуком испод кога се видела бела крагна кошуље закопчана око мршавог врата; на ногама је имао похабане црне ципеле без пертли, отсечене позади на месту где долази пета, па су више личиле на папуче.

Да сам му се обратио, можда бисмо заподенули разговор о времену или о болним леђима како то обично бива са старим људима. Можда бих сазнао да у кући нема никога осим њега и да му је жена умрла поодавно; да има четворо деце, три сина и једну ћерку  и исто толико унучади и да нико од њих не живи у близини. Да сам га питао можда бих сазнао да је некада био учитељ у оближњем месту и да је до школе ишао бициклом. Да се некада у дворишту налазио бунар из кога је кантом извлачио воду и за пиће и за прање.

Али нисам, па о тим стварима заправо нисам ништа ни сазнао.

Нисам ништа рекао ни када сам га једне вечери затекао да улази у зид, баш на месту где се налази сенка. Можда зато што сам мислио да жели само да наслони чело да би се одморио, а можда само из неке ћутљиве навике. Схватио сам шта ради тек када је у зид гурнуо и руке и направио покрет као да размиче цигле и расушени малтер, а онда је закорачио и склизнуо без иједног шума. Нагнуо сам се напред као да ћу потрчати, али сам у истом тренутку схватио да то нема смисла, па сам само наставио да ходам и дошао до места где је старац обично стајао. Сенка је и даље била ту, само што више није подсећала на погрбљеног човека, већ само на нешто тамније место на зиду.

Ипак, за сваки случај сам пребројао цигле покривене том неправилном флеком – и даље их је било 46.

Фотограф

”Сваки фотограф који држи до себе и свог посла мора да води рачуна о многим стварима: светлу, даљини објекта, углу под којим се налази, временским условима ако ради напољу, распореду сенки, непомичности или кретању…”

Престао сам да пишем, одложивши оловку на средину између две странице бележнице. ” Нека нешто уради и сама”, помислио сам злобно, истовремено трљајући уморне очи прстима леве руке. Када сам их поново отворио, оловка је и даље мртво лежала, не показујући никакву жељу да настави тамо где сам ја стао.

Уздахнуо сам шумно и отишао до кухиње да проверим да ли ми је остало нешто кафе или чаја од протекле недеље. Нешто кафе се ипак нашло, па сам је скувао и одмах сркнуо један врео гутљај, нестрпљив да осетим тај укус који ми толико прија.

Али када сам се вратио у радну собу, схватио сам да ми је место заузето. Неки млад човек је седео у мојој столици са фотографским апаратом у руци упереним ка столу и, чинило ми се, сликао. Окренуо се када ме је чуо и насмешио се, али се одмах вратио свом послу. Почео је да окреће листове моје бележнице и да их фотографише, посветивши сваком најмање по један шкљоцај, а неком који би га посебно заинтересовао, по два, чак и три, као да је имао посебну жељу да баш та страница испадне добро.

– Је ли то прича о фотографу?- упитао ме је, не прекидајући да ради то што је радио.

– Не – рекао сам – то је у ствари прича о једном мом пријатељу, чији је надимак био Фотограф, али се никада заиста није бавио тим послом.

Шкљоцање је престало. – Био ти је добар пријатељ?

Нисам му одмах одговорио, у ствари размишљао сам да ли уопште и да одговорим том непознатом младићу, који се чак није ни представио, ни објаснио шта тражи у мојој радној соби и одакле је дошао.

Онда сам се сетио Фотографа. Нисам био сигуран ко му је из друштва дао такав надимак, али му је потпуно одговарао. Није постојало место где је боравио, или догађај коме је присуствовао, а чега није могао да се присети са таквим интензитетом и прецизношћу као да је све фотографисао или снимао неком камером. На све је обраћао пажњу и ништа није могло да му промакне, чак и када то не би желео.

Временом смо приметили да је развио неку врсту сујете на ту своју особину, па је себи почео све чешће да даје онај замишљени изглед човека који се бавим стварима претешким или несхватљивим за обичне смртнике, па чак и приликом најобичнијих случајних сусрета или обичних дружења.

– Није ми био баш прави пријатељ – најзад сам одговорио – више неко кога сам познавао једно време.

– А шта ти уопште радиш овде? – упитао сам га баш у моменту када је завршио са сликањем последњег листа. Затворио је бележницу оставивши врх оловке да вири из ње.

– То да не заборавиш где си стао – рекао је приметивши да сам запазио тај детаљ – мада не верујем да ће прича превише занимати оне који су ме послали, њих интересују једино оне о правим фотографима, што овај твој пријатељ очигледно није.

Док је говорио лагано је премештао апарат из руке у руку, као да му одмерава тежину, проверавајући да није неким случајем већа него што је била пре него што је сликао моју бележницу.

– Али ова прича уопште није тешка – изговорио сам наглас. Погледао ме не разумевајући о чему причам. Само сам слегао раменима.

– Мене шаљу тамо где год се појави реч фотограф у нечијој причи, ова твоја радна соба ми је четврта данас, рачунајући и једну у којој је било толико мрачно да нисам сигуран да сам ишта успео да урадим.

Отпио сам један гутљај кафе која се већ прилично охладила, док је мој посетилац устајао из столице, спремајући се да крене.

– Чекај, ниси ми рекао ко те шаље.

– То и није право питање – рече док је отварао футролу за апарат коју сам тек тад приметио да носи на каишу преко рамена, а онда се зауставио у том покрету као да се сетио нечега.

– Хоћеш ли да те сликам? – упита ме и пре него што сам ишта стигао да кажем, упери апарат према мени и шкљоцну једанпут. Скоро истовремено када је он закорачио ка излазним вратима, приметио сам да се на столу појавила фотографија, као да ју је неко спустио одмах поред бележнице и оловке чији се графит и даље промаљао из ње. Пришао сам, спустио шољу са охлађеном кафом на сто и препознао двојицу људи који су се налазили на слици – Фотограф и ја у мојој радној соби, он у пози са широко раширеним рукама док нешто објашњава и ја, наслоњен на зид наспрам њега, скрштених руку и мало накривљене главе, док помно пратим о чему прича.

У кадру је и мој радни сто, само без бележнице, оловке и шоље са кафом на њему.

Ситни великани

Ти ситни великани историје светлости

Не сећају се како су се родили

Од ког зрна прашине су постали

Себи су дигли споменике од црног фосфора

А свој род засули камењем

Шљунком патње

Стенама туге

Грозно мали у својој величини они су кремен гашења

Огромне гласне жице а сићушан глас

Не сметају им ништа

Да буду коцкице исплетених година

У распореду животарења

Хладне струје

Тај ветар што га осећаш на лицу

То сам ја

Нешто ме тера да се претварам у хладне струје и да те милујем

Јер

Не би ме препознала да је другачије

Када сам постао светло, скупио сам ти зенице

Када сам био ноћ, упалила си свећу

Једном сам био река, предугачка да ми сазнаш крај

Нешто ме тера да се претварам у хладне струје и да те милујем

Уображена непогрешивост

Пењали смо се у ништа.

Магла је узмицала пред нама и пропуштала нас да се попнемо у ништа. Испод тешких капута назирали су се покрети уморних рамена. Пар њих је имало некакве торбе окачене на себи, неки други су имали обичне завежљаје које су носили у рукама, а ја сам био без ичега. Све што ми је било потребно налазило се право испред, скривено маглом која је све више личила на неку живу пару, него на у тим крајевима уобичајену атмосферску појаву.

Знао сам шта ме чека и радовао сам се томе, уопште се не трудећи да у себи задржим иједну мисао о могућим опасностима. Бити као камен или као један од елемената – као вода, као небо, земља или ватра – па колико то може да буде тешко?

То ми је био последњи пролазак тим путем, све после тога је требало да изгледа другачије.Одлуку сам донео много раније, непогрешиво уверен као и увек, да свака активност која укључује бављење људима или са људима, има свој век трајања.

Рекох ли непогрешиво? Тада нисам могао да знам, или сам у себи сузбијао сваку помисао на то, да ће ми касније недостајати ти људи о којима претходно ништа нисам знао, нити слутио где би ико од њих могао да заврши на крају свог пута. Да ћу радо покушавати да се присетим свих тих непознатих лица, озбиљних, сконцентрисаних израза и са превише поверења према човеку кога виде први и последњи пут у животу. Али као што је мени преостајала само уображена непогрешивост, шта су друго могли осим да имају поверења? Није њихов избор био да немају избора.

Одмах иза мене је ишла жена која је са собом повела и једног дечака. Осим њих у групи више није било ни жена, ни деце. Од самог почетка је ходала иза мене, као да је мислила да ће тако бити најсигурнија. Помало је вукла ноге, па се после сваког другог-трећег корака чуло како ђоновима разбацује каменчиће из мојих замишљених стопа.

Нешто раније смо један део пута проходали упоредо. Да смо били на улици било ког града, представљали би призор из којег би свако закључио да смо у заједничкој шетњи, али овде, на путу опкољеном маглом и на коме се разговарало само кратко и шапатом, ми смо само ишли једно поред другог.

– Је ли мали уморан? – упитао сам је у једном тренутку.

Дечак је гледао право пред себе, онако детиње, без правог страха уплашен од разговора са одраслима.

-Није – рече жена погледавши ме – није се жалио. Рекла сам му да тамо где идемо има пуно деце, па једва чека да стигнемо.

Најзад је и дечак подигао главу према мени. Личио је на њу, само у његовим очима није било једне нијансе коју сам приметио у жениним – боје неке мрачне емоције која се ту настанила после ко зна каквих животних ломова и постала преовлађујући део њеног погледа.

Његове очи су и даље јасне. Не знају шта је то непогрешивост и не знају шта није поверење.

– Можемо да се зауставимо на кратко, ако вам је потребан одмор – рекох иако сам знао да нам је преостало још свега сат хода.

Захвалила се насмејавши, али се није зауставила, само је благо успорила, и убрзо сам опет слушао како вуче ноге ходајући иза мене.

Од магле су преостали само прамичци који су змијоликим врлудањем нестајали у трави са обе стране пута. На крају благог превоја указала су се два висока дрвета и фигура човека поред њих. Фигура је махнула, а моји сапутници су се одреда окренули према мени, очекујући да и ја учиним исто. Одмахнуо сам и сва су се лица развукла у осмех.

 

Нађа, Нађенка

                Нађа, Нађенка 

               Булат Окуџава

С прозора допире благ мирис пецива

А иза завесе – покрети руку

Станица није ту, ал’ мени свеједно је

Возач аутобуса – мој стари друг

—–

Коњи у сумраку гривом размахују

Нови аутобус наш жури ли жури

Ох, Нађа, Нађенка, за цену карте бих

Било где стигао у твојој души

—–

Она у јакници, радничкој, прљавој

И с незамисливом капом на глави

Ох, Нађа, Нађенка, ми срећни били би

Где гониш коње те, сад реци ми?

—–

Ал’ коњи у сумраку гривом размахују

Нови аутобус наш жури ли жури

Ох, Нађа, Нађенка, за цену карте бих

Било где стигао у твојој души

—–

Знам да ће увече свилена хаљина

Твоја зашуштати док шеташ с другим

Ох, Нађа, престани коње да бичујеш

Само их заустави –  да причамо

                                 

                                  са руског превео директно из Москве, Иван Мачкић

                                   Иванов превод препевао Будимир Свилар