Ако се одрекнеш свега што те чини човеком, зашто би те ико човеком звао?

Advertisements

Планови у башти

Стајала је испод дрвета заклоњена од сунца и посматрала га док је брисао сто и столице. Неко би рекао да су му покрети били превише елегантни за тако прозаичну ствар као што је брисање пластичних комада баштенског намештаја, али у томе није било никакве свесне намере. Све што би радио, радио би лаким, течним покретима који као да су клизили по неким линијама без углова.

Због тога и усправног хода који је његов висок раст чинио још вишим, у средњој школи је добио надимак Господин. Прилепио му се у таквој мери да га они који су га упознали касније, нису ни познавали под другим именом.

– Имаш гранчицу у коси – рече јој док је приносио столице.

– Напало ме ово твоје дрво – одговори му отресајући косу са обе шаке. Ситна цветна прашина се засветлуцала у ваздуху испод крошње. Све је постало прошарано наизменичним тракама светла и сенки.

– А, не, само се брани док не постанеш стална у башти.

Отишао је у кућу и вратио се са чинијом воћа и две шоље кафе. И њему и њој је тај напитак пријао уз све. Црн, горак, јак.

Сео је наспрам ње и погледао је. Дим из шоље јој се уплитао у недовољно растрешену смеђу косу, мешајући се са ситним остацима коре од гранчице, атомима кисеоника и свим осталим микроскопским стварима које су чиниле ваздух испод дрвета.

Она није била превише висока, а корачање јој је било лелујаво као да ће сваког часа да скрене. Много је причала, али за разлику од већине таквих особа, одлично је слушала и разумевала.

– Деце мора бити – рече он гласно – најмање троје.

– Да, Господине.

– Кућа у свако доба сређена, врата отворена, никад се не зна ко може да наиђе.

– Да, Господине. Знам да имаш пуно пријатеља. И родбине, такође – изговорила је ведро.

Он је наставио још неко време, смирено ређајући ствари које морају да буду како треба, а она му је одговарала са ,,Да, Господине”. Били су расположени. Дима из шоља одавно није било, док је у чинији преостало нешто воћа. Распоред сеновитих и светлосних трака се променио у корист оних првих.

Две године касније од разговора у башти, он је већ три месеца био мртав и покопан у једној источној земљи где је ратовао као добровољац. Она је чекала дете са другим човеком. Кућу је населила родбина, али су врата углавном остајала закључана. Пластични намештај испод стабла је замењен новим, дрвеним.

Неколико речи о претварању у прах

Стала си испред мене
Да би ме натерала да погледам у твоје лице
И јесам
Видео сам твоје очи и твоје зубе блиставе
Можда сам пожелео да те додирнем руком
Одмакнем
Или приближим
Али тада све је нестало
Та слика немогућа претворила се у прах
У земљу
И све остале природне елементе
На том месту остали смо само твоје чекање
И ја

Принцип чула

У принципу
Веома сам опрезан кад правим следећи корак
Стопало спустим на место које ми делује чврсто
Онда закорачим ослоњен на ту чврстину
И пазим да прескочим све пукотине из којих расте трава
Уопште ме не брину оне из којих не расте ништа
Као ни људи из којих не расте ништа

Док корачам навикавам очи на околину
Да ме не заслепи нека изненадна животна појава
Или се не сударим са нечијим туђим корачањем
Навикавам и остала чула на све што може да се деси
Између два направљена корака

У принципу
Због њихове дужине највише ми је потребна равнотежа

Ноћни бег

Корачали смо журно у жељи да се што пре удаљимо са тога места. Падала је слаба киша и асфалт се пресијавао под ноћним осветљењем. Зачуо се неки шапат иза нас, погледала ме је уплашено и почела да застајкује као да су јој се ноге укочиле. Вратио сам се пар корака уназад и снажно је повукао за руку. ”Хајде, сада не смемо да се зауставимо”, рекао сам сузбијајући задиханост.
Поново је убрзала. Гледајући низ пут, запитао сам се да нисмо и ми само шапат, нечија мисао која се непрестано обнавља, али има снаге тек толико да се претвори у шум.

Само петнаестак минута раније неко је снажно залупао на врата стана у ком смо се налазили Фрејзер, М. и ја. Лупање је било снажно, онако како се на врата удара када се засигурно зна да иза њих има некога и када нема одустајања док се она не отворе.

До сутра нисмо очекивали никога. М. и ја смо прекинули разговор који смо из неког разлога водили стајавши на сред дневне собе, а Фрејзер се појавио из друге просторије где се бавио касном вечером коју је сам себи сервирао. Погледао ме је упитно, а ја сам само слегнуо раменима.

М. је деловала напето, или се бар мени тако чинило. Наше познанство је трајало тек неколико дана, па о њој нисам могао ништа посебно да кажем. Можда је била близу тридесете, а Фрејзер ју је описао речима: ,,Не смеје се пуно”. Високо је ценио ту особину.

Лупање се наставило и ја сам пошао да отворим врата. Угледао сам тројицу мушкараца у сличним оделима некакве тамне боје, уредно закопчаних до последњег дугмета. Човек који је стајао у средини је био толико висок да му се видео само доњи део лица који се састојао од врха носа, уста и пара бркова који су се спуштали са страна усана све до краја вилице.

– Да? – изустио сам.

– Дошли смо по Књигу – зачуо се глас оног који је стајао са леве стране високог.

– Немамо баш пуно времена – додао је други гласом који скоро да је зазвучао нестрпљиво – данас смо га већ доста потрошили.

Стајали су у ходнику укрућени и мирни. Џин је држао руке опуштене поред тела, а његове шаке су ми се учиниле несразмерно мале. Одмакао сам се један корак.

– Мислим да сте погрешили – рекао сам – уосталом, овде и нема књига, читам их углавном у библиотеци.

Један од њих се насмејао. Високи је у том моменту згрчио рамена и сагнуо главу у намери да уђе. Имао је неки мали шешир који му је слетео с главе тек што је закорачио унутра. Фрејзер је пре мене схватио да је тај тренутак савршен за напад; друга двојица су морала да пропусте џина и док се он сагињао да протури главу испод довратка, Фрејзер је пројурио поред мене и задао му ударац пуном снагом. Високи је скоро спљоштио другу двојицу за зид у ходнику.

– Хајде! – повикао је Фрејзер док су посетиоци у оделима покушавали да се искобељају испод обезнањене телесине. М. и ја нисмо оклевали па смо сви потрчали низ полумрачни ходник. Радила је само сијалица у близини степеништа.

Напољу сам Фрејзеру дао знак да се раздвојимо, па смо пошли у супротном смеру. Одмах је замакао иза угла у улицу која је водила је само срце града, а нас двоје смо прешли пут и кренули поред оближњег, омањег парка. Био сам уверен да нас неће пратити док не провере стан, али је свакако било паметније да одемо одатле. Књига ионако није била тамо.

-Остале су ми наочаре – рече М. и застаде. Чудно, нисам ни приметио да их је уопште носила. Погледао сам је, била је јако бледа, а доња усна јој је приметно подрхтавала. Неколико капљица кише јој је пало на лице. Једна је почела да се слива низ образ; скренула је до једва приметног удубљења једне боре у близини носа и почела да клизи преко глатке коже. ,,Скоро као суза”, помислих.

Наставили смо да ходамо прилично убрзавши кораке. На једној од клупа код уласка у парк сам приметио мокре новине, на другој неки комад одбачене гардеробе. Журили смо, слаба киша није престајала да пада, а асфалт се пресијавао под ноћним осветљењем.

Кормило среће

Човек се опрашта од жене
Дан се опрашта од ноћи
И лето се опрашта од зиме

Љубав се опрашта од смрти
Сенка од светла
Пијанац од свести

Кад дува ка северу ветар се опрашта од копна
Јабука се опрашта од дрвета
А лепота од младости

Ја се опраштам од тебе
А ти од живота
Није ми било тешко
Чвор наше жудње
И часови у јутрима
Све се сада слаже
Али покренула си кормило моје среће
И опраштам се с тобом

Не померај се

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Бледа и слепа
Детињаста
Распевана
Пусти да пламен ћутања
Постане пламен чекања
Да оживи у теби као застава на ветру

Не померај се док ти шапућу речи
Које су те приковале за земљу
Док сати теку као дани
А дани као потоци
И полако истиче време за објашњавање

Не померај се
Већ пусти да жива ватра
Изгори под твојим ногама
Као пролеће кад му је време
Кад младо лишће пламти испред сваке куће

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Непомична
Замишљена
Пригушена као позив
Што пристиже из тишине

Реквијем

Још једна трошна зима наилази
Јавља се у мом погледу у себе
Не чује се како клизи смрзнуто лишће јесени
Од звиждања ветра
Хладног као оштрица жилета
Којим сам се обријао за твој погреб прошлог сећања
Свеж и ћутљив
Као рака у коју су те полагали
Дуго сам се смрзавао на хладноћи твоје смрти
Нисам говорио
Само сам био сав најежен
После сам одгонетао три најтеже загонетке
Само да те заборавим
Ако је икако могуће да боју твога гласа
Из звекета окова растворим
Црвенило образа
У дивну ружу саставим

Још једна трошна зима наилази
Покушава да цео свет у леду заустави
Као фотограф
Да тренутком замрзне све путнике временске линије

Копање дана

Кућа се толико брзо испразнила, да је тишина која је испунила просторије почела да одзвања истом јачином као и малопређашња галама. Очи су ме заболеле од сувишка светлости коју до тада нисам ни примећивао. Свуда около је био велики неред: празне и непопијене флаше пића, тањирићи и посуде са остацима хране, некакви папири, књиге, новине, у журби заборављени комади гардеробе…Све је то остало иза друштва које се на брзину разишло због једне речи. Или их је можда било две?

Нисам могао да се сетим, а очи су ме болеле све јаче. Притиснуо сам шалтер и угасио светло.

Данијела није отишла, знала је одлично да раздели речи од људи који их изговарају и да по потреби обесмисли једно или друго. Стајала је напољу, наслоњена на ограду дворишне терасе, једноставно обучена као и увек ( делили смо исту склоност ка минимализму); једном руком је отпозади држала косу као да је застала у пола покрета везивања.

Ушла је унутра и погледала ме.

– Мислим да никада нисам видела човека који са мање речи може да увреди више људи од тебе. Бог зна како ти то успева.

”Таленат”, помислио сам, лако се осмехнувши.

Приметила је мој осмех, али се није обазирала. Спустила се у једну од фотеља и наставила.

–  Јеси ли икада размишљао о томе да би имао одличан просек увређених по једној изговореној речи? – застала је за тренутак – некадашњи ћутљиви човече… Попушташ. Али чему ћутљивост ако са пар речи можеш да направиш русвај? – наставила је са мало ироније у гласу – отерао си цело друштво.

– Нису се сви осетили тако, неки су се солидарисали, или се бар добро претварали. Мислиш ли да су чули ишта од онога што сам претходно рекао? Не. Само им је та реч зазвонила у сујетним ушима. Погледај уосталом, колико је ту празних флаша, то је такође припомогло.

Направио сам кратку паузу. Бол у очима као да је почео да јењава. Она је и даље седела у фотељи, исправљених леђа, уместо налегнутих на наслон и чекала да наставим.

– Никада ништа и не слушају, осим онога што се односи на њих, без тога не могу. И увек се враћају, већ сутра ће бити на вратима. Гладне године.

Сетио сам се бесних израза лица док су напуштали кућу, сабирајући храброст која ће их обузети тек када буду били довољно далеко да би ми одговорили. Тек се понеко од њих, блед, сетио да се збрзано поздрави са Данијелом. На њу нико није био љут, али на мене ниједан поглед није био подигнут.

”Не, нису они увређени”, мислио сам,”то је само стари, добри страх да им се тешком муком полепљени комадићи личности поново не распадну”.

– Видећеш да ће доћи опет, да их неко с времена на време не увреди, не би ни знали да су живи – додао сам – као да се тиме хране.

– Па ипак… – почела је нешто да говори, али је моја концентрација некуд нестала. Гледао сам у онај неред и све је почело ужасно да ми смета.

– Хајдемо одавде – рекао сам.

Напољу су нас дочекали ноћ и тишина. Сијала је улична расвета и било је топло. Неки дани се само претворе у копање рупе: у њој нема воде, она не смрди и не мирише, никуда нас неће одвести и на дну се не налази ништа, али ми упорно настављамо да копамо.