Кормило среће

Човек се опрашта од жене
Дан се опрашта од ноћи
И лето се опрашта од зиме

Љубав се опрашта од смрти
Сенка од светла
Пијанац од свести

Кад дува ка северу ветар се опрашта од копна
Јабука се опрашта од дрвета
А лепота од младости

Ја се опраштам од тебе
А ти од живота
Није ми било тешко
Чвор наше жудње
И часови у јутрима
Све се сада слаже
Али покренула си кормило моје среће
И опраштам се с тобом

Advertisements

Не померај се

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Бледа и слепа
Детињаста
Распевана
Пусти да пламен ћутања
Постане пламен чекања
Да оживи у теби као застава на ветру

Не померај се док ти шапућу речи
Које су те приковале за земљу
Док сати теку као дани
А дани као потоци
И полако истиче време за објашњавање

Не померај се
Већ пусти да жива ватра
Изгори под твојим ногама
Као пролеће кад му је време
Кад младо лишће пламти испред сваке куће

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Непомична
Замишљена
Пригушена као позив
Што пристиже из тишине

Реквијем

Још једна трошна зима наилази
Јавља се у мом погледу у себе
Не чује се како клизи смрзнуто лишће јесени
Од звиждања ветра
Хладног као оштрица жилета
Којим сам се обријао за твој погреб прошлог сећања
Свеж и ћутљив
Као рака у коју су те полагали
Дуго сам се смрзавао на хладноћи твоје смрти
Нисам говорио
Само сам био сав најежен
После сам одгонетао три најтеже загонетке
Само да те заборавим
Ако је икако могуће да боју твога гласа
Из звекета окова растворим
Црвенило образа
У дивну ружу саставим

Још једна трошна зима наилази
Покушава да цео свет у леду заустави
Као фотограф
Да тренутком замрзне све путнике временске линије

Копање дана

Кућа се толико брзо испразнила, да је тишина која је испунила просторије почела да одзвања истом јачином као и малопређашња галама. Очи су ме заболеле од сувишка светлости коју до тада нисам ни примећивао. Свуда около је био велики неред: празне и непопијене флаше пића, тањирићи и посуде са остацима хране, некакви папири, књиге, новине, у журби заборављени комади гардеробе…Све је то остало иза друштва које се на брзину разишло због једне речи. Или их је можда било две?

Нисам могао да се сетим, а очи су ме болеле све јаче. Притиснуо сам шалтер и угасио светло.

Данијела није отишла, знала је одлично да раздели речи од људи који их изговарају и да по потреби обесмисли једно или друго. Стајала је напољу, наслоњена на ограду дворишне терасе, једноставно обучена као и увек ( делили смо исту склоност ка минимализму); једном руком је отпозади држала косу као да је застала у пола покрета везивања.

Ушла је унутра и погледала ме.

– Мислим да никада нисам видела човека који са мање речи може да увреди више људи од тебе. Бог зна како ти то успева.

”Таленат”, помислио сам, лако се осмехнувши.

Приметила је мој осмех, али се није обазирала. Спустила се у једну од фотеља и наставила.

–  Јеси ли икада размишљао о томе да би имао одличан просек увређених по једној изговореној речи? – застала је за тренутак – некадашњи ћутљиви човече… Попушташ. Али чему ћутљивост ако са пар речи можеш да направиш русвај? – наставила је са мало ироније у гласу – отерао си цело друштво.

– Нису се сви осетили тако, неки су се солидарисали, или се бар добро претварали. Мислиш ли да су чули ишта од онога што сам претходно рекао? Не. Само им је та реч зазвонила у сујетним ушима. Погледај уосталом, колико је ту празних флаша, то је такође припомогло.

Направио сам кратку паузу. Бол у очима као да је почео да јењава. Она је и даље седела у фотељи, исправљених леђа, уместо налегнутих на наслон и чекала да наставим.

– Никада ништа и не слушају, осим онога што се односи на њих, без тога не могу. И увек се враћају, већ сутра ће бити на вратима. Гладне године.

Сетио сам се бесних израза лица док су напуштали кућу, сабирајући храброст која ће их обузети тек када буду били довољно далеко да би ми одговорили. Тек се понеко од њих, блед, сетио да се збрзано поздрави са Данијелом. На њу нико није био љут, али на мене ниједан поглед није био подигнут.

”Не, нису они увређени”, мислио сам,”то је само стари, добри страх да им се тешком муком полепљени комадићи личности поново не распадну”.

– Видећеш да ће доћи опет, да их неко с времена на време не увреди, не би ни знали да су живи – додао сам – као да се тиме хране.

– Па ипак… – почела је нешто да говори, али је моја концентрација некуд нестала. Гледао сам у онај неред и све је почело ужасно да ми смета.

– Хајдемо одавде – рекао сам.

Напољу су нас дочекали ноћ и тишина. Сијала је улична расвета и било је топло. Неки дани се само претворе у копање рупе: у њој нема воде, она не смрди и не мирише, никуда нас неће одвести и на дну се не налази ништа, али ми упорно настављамо да копамо.

 

Ми смо

Ти си мој длан
А ја твоја реч
У једном даху изговорена
Ти си моје лице и његова слика
А ја твој уздах
У ваздуху окамењен
Навукла си тешку завесу на моје очи
И отишла
На начин који се не заборавља
Ти си моја мрежа за рибе
Моја река
Моја шума
Ти си моја слобода
Дивно свитање на платну сликара
Који не зна какво име да да тој лепоти
Што се протеже као усталасано јутро пуно твога имена
Ја сам облак у чијој се сенци кријеш
Препун твоје чежње
Уместо кише што је требало да падне
Ти си стадо заузданих коња
А ја разуларени газда ергеле
Са звиждећим бичем у рукама
Ти си мој ход по жици разапетој изнад понора
У три чина
Кањон литица и река
Ја сам твој крај
Не почетак

У берби јабука

Ма колико покушавао, никада нисам успео да се сетим када сам последњи пут видео старог Косту. Увек би ми у сећању искрсавала нека друга слика и чинило би ми се, чак бих постајао уверен да је то био наш последњи сусрет, све до следећег пута када бих помислио на њега. Нисам схватао због чега би то требало да ми буде важно, али се идеја да морам да знам једноставно закачила за мене и није ме пуштала.

Можда је то било онда када сам га повео да гледа бербу јабука. Септембарски дан је био савршен, ведар и свеж, а пошто није требало да идемо превише далеко, кренули смо тек око поднева. Покупио сам га са његовог уобичајеног места поред црквене ограде, толико узбуђеног да је скоро дечачки ускочио у кола, иако се у последње време приметно теже кретао.

-Колико нам треба до тамо? – упитао ме чим се сместио – Хоће ли нам дати да и ми мало наберемо и понесемо?

-Наравно да ће нам дати и то колико год желимо, па нисмо ми макар ко – одговорио сам му и сам већ добро расположен лепим временом – а до тамо нам не треба више од двадесетак минута.

Коста је толико био радостан због тога да више ништа није могао да каже, само се смејао нестрпљивим кикотом, као да је мислио да ће се кратак пут одужити ако он буде гласнији. Убрзо смо изашли из града на отворено, а поред нас су почели да промичу призори пуни жуте, зелене и мрке боје, док је кабину возила и даље испуњавао старчев тихи смех.

Убрзо смо прошли кроз два села скоро наслоњена једно на друго и нашли се на уској траци помало раскруњеног асфалта, са чије обе стране су се налазили бројни редови не тако високих стабала јабука. Није било пуно берача, тек понегде неки мањи камион или комби и понеко возило која су послужила за превоз људи. Свуда је било гајбица, на неким местима празних и разбацаних, а на другим сложених као под конац и пуних јабука. Коста се сасвим прибио уз стакло на вратима и посматрао бераче крај којих смо полако пролазили. Били су окупирани својим послом: неки су брали јабуке, неки односили празне гајбице дубље у воћњаке, а други враћали пуне што ближе месту утовара. Понеко би се окренуо и бацио на нас незаинтересован поглед, али већина није обраћала пажњу.

-Гле, аутобус! – узвикну Коста изненада и ја га скоро у истом тренутку приметих како стоји на једном проширењу мало увученом у неколико редова воћки, на коме је трава било уредно покошена и налазио се чак и један дугачки, грубо отесани дрвени сто и две исте такве клупе без наслона. Аутобус је био један од оних мањих модела, а његов спољашњи изглед је указивао на много виђених путева, пређених километара и разговора да се убије време, вођених на неудобним седиштима пресвученим добро познатим тамно-црвеним скајем.

Са једне стране су се видели остаци некадашњег натписа. Словима која су одолела времену и атмосферским условима писало је ”у транс”, а ”с” се својим врхом продужавало у витку, стилизовану стрелу. На возачком седишту налазио се човек у кошуљи без рукава, са главом забаченом уназад и отворених уста; лева рука му је била протурена кроз отворен прозор и сасвим опружена, са кажипрстом који је показивао супротно од стреле којом се завршавао ”транс”. Насмејао сам се, на тој страни се налазила само река.

Зауставио сам ауто у близини и изашли смо напоље, а Коста се одмах изгубио међу стаблима и берачима раштрканим међу њима. Видео сам га како врлуда између дрвећа носећи празну гајбицу у рукама, као да тражи најзгодније место за себе, а онда се расплинуо међу повијеним крошњама изнад којих се беласало и плавело небо. Упитао сам најближег међу њима да ли ће им старац сметати, а он  је ћутке одмахнуо руком.

Доста јабука је лежало на земљи , па сам узео једну и спустио се на тле. Трава испод мене је била топла, чули су се тупи ударци плодова који падају у гајбице, одгоре су допирали шумови кретања ваздуха измешани са гласовима некаквих птица, а ја сам незадрживо клизио у све испруженији положај.

Онда ме је неко продрмусао и ја сам отворио очи. Изнад мене је стајао Коста, огроман, бар три пута већи него што је био, са усправним, џиновским телом младог човека и са шакама у које је могла да стане не једна јабука, него читава гајбица. Само му је лице остало исто, старо и изборано и са веселим, плавим очима као и увек. Онда ме је подигао тим његовим ручердама, затрчао се неколико корака и скочио. Пре него што смо се нашли у ваздуху успео сам само да видим возача аутобуса како је промолио главу кроз прозор, показујући кажипрстом у правцу Костиног скока.

Лет није трајао дуго, воћњаци су нестали, а испод нас се указала река. -Држ’ се! – рече Коста и обруши се доле према тамно-сивој светлуцавој површини. Покушао сам да зажмурим, али нисам могао, па сам у воду уронио широм отворених очију. Све се у моменту претворило у тишину. Велики старац ме и даље држао у својим огромним рукама, док смо се истом брзином кретали кроз воду као малопре кроз ваздух. Онда смо успорили и ја сам осетио да израњамо. По ногама ми се одједном створило чврсто тло, а испред мене се прострла обала. Препознао сам банатску страну и заустио да нешто кажем Кости, али сам тада приметио да га нема. Осврнуо сам се око себе и видео га на супротној страни, још већег него што је био, како стоји наслоњен на обронак и маше ми са обе руке.

Окренуо сам се да закорачим на обалу, а онда сам осетио да ме је нешто продрмусало. -Хајде, хоћемо ли да идемо?- чуо сам некога да ми говори – још мало па ће вече.

Тргао сам се и угледао Косту. Поред њега је стајала гајбица пуна јабука, а он је у рукама држао некакву флашу са водом. Подигао сам се и кренули смо према колима. Стари човек је нешто причао о укусним јабукама и како међу берачима има и деце, а ја сам тражио кључеве по џеповима. Пролазећи поред аутобуса видео сам возача како неком крпом брише прашину са натписа.

Ставили смо Костину гајбицу на задње седиште и кренули. Пут ми је некако деловао дужи него у доласку, можда зато што се старац није кикотао, или једноставно зато што сам спорије возио. У једном тренутку Коста је почео нешто да пева. Препознао сам врсту песме која је била тако карактеристична за његов крај – иако се по правили пева гласно и грлено, он ју је певао тихо, постајући нешто гласнији тек на крају када би извијао отегнуто ”ооој” или ”еееј”. Гледао је у пут испред нас и певао, непрестано слажући строфе као да их је на лицу места измишљао. Од озбиљног, старог лица, па до руку положених у крило, све је на њему било непомично, само му се јабучица у грлу померала.

Слушао сам његову песму и почео да осећам како нешто покушава да изађе из мене, нешто упорно и тешко, као густ лепак који никако да се осуши и ништа не може да држи једно за друго. Онда је ипак нешто кренуло да тече из мене, изливало се по кабини аутомобила и преливало кроз прозоре и преко хаубе, остављало траг иза кола, журило напред да некуд стигне прво и да ме тамо сачека. Видео сам сопствену грешност како ме напушта, измамљена на површину Костином песмом, како се излива, растапа и најзад нестаје у простору око аутомобила.

Све се више смркавало и на уласку у град су нас сачекала већ упаљена светла на расвети; кроз отворене бочне прозоре је струјао свеж ваздух и постајало је помало хладно. Коста је завршио са песмом баш када сам ја из неког разлога прикочио. Једна јабука је испала из гајбице и некако се нашла испод старчевих ногу, он са смехом испусти још једно отегнуто ”ооој”, а ја притиснух папучицу гаса.

 

 

Директан пренос

Удесио сам
Директан пренос из затворене собе
Празна је као ружан дан
Као окно које су напустиле све птице
Као обична соба без игде ичега
Нас двоје у кревету
Загрљени
Голи
Ненадмашни љубавници
И сви хероји учитељи ђаци
Сви мученици лопови пролетери
На јастуку поред нас уздишу крицима љубави
Удесио сам директан пренос
Из моје собе
Без коментатора жица и каблова
Снови
Само за тебе драга

Љубомора

Пошашавио је сасвим
Полудео начисто
Закопао је драгу дубоко у земљу
Баш испод живе ограде
Која је нешто живља него прошле године
У ово време
Закопао ју је веома дубоко
Да лебди међу фосилним бубама и пужевима
И да се игра тресетним бисерима
Стварно сам пошашавио рекао је самом себи
Али нема везе
Сачекаћу мало да прође време
Није њој тамо доле ни тако лоше
Бар што се кашњења возова тиче
Оставићу је нека побели као креч
Оставићу је мало да се сабере
И кренуо је да се као човек провесели
Али док је прелазио улицу
Учинило му се да види њен лик
У девојци преко пута
Потрчао је
И ту му се десила несрећа
На лицу места као што се обично и дешавају несреће
Изгубио је живот на асфалту
На сивој штрафти времена оставио је безброј црвених капи
Видевши то
Девојка је пожурила да се изгуби
Уосталом шта она има с тим
Шта она може што је саобраћај све гори
Не жели да буде тужна и забринута
И жури је драги је чека
Сав модар у лицу од нестрпљења

Писмо без броја

Већину писама које сам ти написао сам обележио редним бројевима. Наслове сам додавао касније, пред само слање или спремање у фиоку, како кад. Неки ред је морао да постоји, па макар и у означавању писама, када га већ у њима није било. Бојазан да ћу их некако помешати није постојала, сва сам их знао напамет, као и свако слово претходно написано, а наизуст сам знао и све оно што у будућности нећу написати.

Разлог мора да је био неки други, можда сама естетика бројева, њихова уредност која ме је једно време привлачила, или чак њихова звучност када се изговарају. Четири. Двадесет и четири. Деветнаест. Један.

Једно време сам био у искушењу одредим бројеве и стварима за које сам био сигуран да их нећу написати. Ко зна колико би ту било писама, твојих ако узмемо у обзир одредишну тачку и мојих, ако је у питању полазна. Њихово писање би било само пут који их повезује.

Онда бих једнога дана себи могао пуних уста да кажем : ”Па ти господине ниси написао 247 прича и 59 писама. Знаш ли уопште колико је то?”. И шта би ми вредело да се браним да нисам ни господин, ни прича, ни писмо, ни нисам, ни написао? Шта би вредело да се браним временом које би ти било потребно да сва та писма не прочиташ, или напамет памћењем свих тих прича?

Не би. Ови дани су одлични да се ни на шта не стави број, чак ни на њих. Ови дани су као и ја – безбројни.