Ту: Мењање света

Ту
Где смо некад били окружени зградама од црвене фасадне цигле
Где нам је све зависило од брзине којом смо ишли у сусрет ветру

Ту
Где смо се називали срећом речима које су биле веће од нас
Јер је срећа увек таква, а нама се
хтело да и њу надвисимо

Ту
Где је и твоја коса једног дана постала црвена
Посута прахом који је ветар неуморно скидао са зидова зграда

Ту
Где смо се мењали с јутром
А с доласком ноћи заборављали да нисмо исти

Ту
Сада је све другачије
Зидови од фасадне цигле су срушени и ветру више нема шта да смета
Ту је само огроман паркинг
И мала продавница дрвеног намештаја
Са светлећом рекламом која се не гаси чак ни по дану

Advertisements

Бело око

Чини се да је било магле – хладно је, влажно и тешко се дише. Мутно небо, обојено једноличном сивом бојом, наднело се одгоре и тера ме на журбу. Сивило се увукло чак и у парк и као заражени ваздух кружи око стабла дрвећа које је опустило своје мокре гране скоро до земље. Прошао је један аутомобил и зачуло се шуштање гума по асфалту.

Угледао сам га на неких двадесетак метара од мене. Ишао ми је у сусрет полако, ослањајући се на штап који је држао у једној руци, док је у другој носио кесу са векном хлеба. Никада није без тог штапа, а само понекад у другој руци нe носи ништа и тада му је шака скроз увучена у рукав као да је нема. Како сам му се приближавао, видео сам да је у кеси пола векне.

У тренутку када смо се сасвим примакли један другом и када сам заустио да му се јавим, он ме предухитри једним ,,момак”. Било је то први пут да сам од њега чуо ишта друго, осим уобичајеног поздрава којим би одговарао на моје ,,добар дан”. Иако је било близу нуле, на себи је имао само сако, а испод њега кошуљу закопчану око мршавог врата и не баш чисте крагне. Глава му је била покривена умашћеним шеширом у још изношенијем и жалоснијем стању него одело у којем је био. Паде ми на памет да старца никада ни не виђам другачије одевеног, било да је зимско или летње доба.

Ситан и мали, увек ми је деловало да би и два врапца могла да га подигну у вис, само кад би му слетели на рамена и закачили се канџама.

– Извини, могу ли нешто да те питам – рече стојећи испред мене.

Лево око му је било потпуно бело, али се померало исто као и десно док је погледом претраживао моје лице, тражећи знак одобравања пре него што га изрекнем. Ваљда је приметио неку посебну тачку пошто се померање слепог и здравог ока зауставило.

– Наравно – одговорих.

– Који је данас дан?

– Среда – рекох брзо, иако ме мало изненадило питање. За тренутак сам помислио да се старац шали, али сам одмах и одбацио ту идеју.

– Среда? Знаш – настави он спуштајући капак преко белог ока – ја се помало губим, па сам заборавио који је дан.

– Среда, среда је данас – поновио сам. – Треба ли негде да стигнете?

– Не – поново се отвори белина на левој страни његовог лица. – А где би то требало да стигнем?

На то нисам имао одговор, само сам ћутао. Он и даље гледа у мене као да очекује да се предомислим у вези са тиме који је дан. Очи му се поново померају, а ја почињем да зурим у мрежу бора од безбројних среда, четвртака и недеља исплетену на његовом лицу и његова изгубљеност ми постаје сасвим логична.

– Дакле, среда? То и није тако лоше,  хвала ти и немој ми нешто замерити.

Растајемо се уз поздрав и одлазимо свако на своју страну. И даље је влажно и хладно и тешко небо се надноси над свима који журе да стигну тамо куда су се упутили. Окренем се и видим да старац није далеко одмакао. Ходао је без журбе, не видећи и не осећајући да се над њим налази ишта обојено у сиву, једноличну боју.

 

 

Јутарњи воз за Шид

Јутро уопште није личило на новембарско, већ као да га је неко истргао из септембра и насумично гурнуо међу позне јесење дане. Било је светло и ведро иако је тек прошло шест, свеже, али не и хладно, тихо, али са довољно градских, уличних шумова који указују на познат терен. Полутишину су реметили само моји кораци и у једном тренутку гакање јата врана које ме је надлетело на половини пута.

Железничка станица је од моје куће удаљена седам или десет минута хода. Тачно толико, никада ми није било потребно ни минут мање ни више, а поготово не они минути који се налазе између. За седам минута стижем ако не размишљам ни о чему, само испразним главу од мисли, будем лакши и брже корачам. Десет потрошим када сам обузет нечим. Тог јутра сам се још од буђења бавио разлогом свог пута у Шид и по први пут помислио како три обична минута некада могу да буду разлика између свега и ничега.


Испред мене је стајао младић ниског, скоро дечачког раста, мршав, чак и мало погрбљен. Повремено, када би двоје младих појаца, за које сам касније сазнао да су брат и сестра, пустили глас, он би се помало исправљао, као да су га тонови њиховог појања хватали за кичму и лагано вукли према горе.

У тим тренуцима, дим тамјана би стајао непомично у ваздуху, помешан са зрацима светлости који су силазили са издужених бочних прозора. Као да је неко спустио непомичну завесу од танког, прозирног стакла, али кроз коју се може пролазити без разастирања, кроз коју пролазе звуци и ствари се виде боље него иначе.


Већ сам се навикао да повратак назад траје двоструко краће него долазак. У возу је било мало путника, мени све до једног непознати људи. Није ми се читало, па сам се сетио да има једна добра ствар у вези разговарања са незнанцима – шта год се каже може да буде савршено бесмислено, или ако би и имало неког смисла, он би био дубоко затурен у маси брзопотезних реченица.

Погледом почех да тражим прикладног, по могућству што непознатијег саговорника, а онда ми паде на памет: Шта ако ме упита због чега сам путовао у Шид? Зар да непознатога упутим у једину ствар која је дала смисао том јутру и дану?

Окренух се ка прозору. У окну се видео одраз дисплеја на коме је писало име следеће станице и брзина којом се воз кретао ка њој.

 

Планови у башти

Стајала је испод дрвета заклоњена од сунца и посматрала га док је брисао сто и столице. Неко би рекао да су му покрети били превише елегантни за тако прозаичну ствар као што је брисање пластичних комада баштенског намештаја, али у томе није било никакве свесне намере. Све што би радио, радио би лаким, течним покретима који као да су клизили по неким линијама без углова.

Због тога и усправног хода који је његов висок раст чинио још вишим, у средњој школи је добио надимак Господин. Прилепио му се у таквој мери да га они који су га упознали касније, нису ни познавали под другим именом.

– Имаш гранчицу у коси – рече јој док је приносио столице.

– Напало ме ово твоје дрво – одговори му отресајући косу са обе шаке. Ситна цветна прашина се засветлуцала у ваздуху испод крошње. Све је постало прошарано наизменичним тракама светла и сенки.

– А, не, само се брани док не постанеш стална у башти.

Отишао је у кућу и вратио се са чинијом воћа и две шоље кафе. И њему и њој је тај напитак пријао уз све. Црн, горак, јак.

Сео је наспрам ње и погледао је. Дим из шоље јој се уплитао у недовољно растрешену смеђу косу, мешајући се са ситним остацима коре од гранчице, атомима кисеоника и свим осталим микроскопским стварима које су чиниле ваздух испод дрвета.

Она није била превише висока, а корачање јој је било лелујаво као да ће сваког часа да скрене. Много је причала, али за разлику од већине таквих особа, одлично је слушала и разумевала.

– Деце мора бити – рече он гласно – најмање троје.

– Да, Господине.

– Кућа у свако доба сређена, врата отворена, никад се не зна ко може да наиђе.

– Да, Господине. Знам да имаш пуно пријатеља. И родбине, такође – изговорила је ведро.

Он је наставио још неко време, смирено ређајући ствари које морају да буду како треба, а она му је одговарала са ,,Да, Господине”. Били су расположени. Дима из шоља одавно није било, док је у чинији преостало нешто воћа. Распоред сеновитих и светлосних трака се променио у корист оних првих.

Две године касније од разговора у башти, он је већ три месеца био мртав и покопан у једној источној земљи где је ратовао као добровољац. Она је чекала дете са другим човеком. Кућу је населила родбина, али су врата углавном остајала закључана. Пластични намештај испод стабла је замењен новим, дрвеним.

Неколико речи о претварању у прах

Стала си испред мене
Да би ме натерала да погледам у твоје лице
И јесам
Видео сам твоје очи и твоје зубе блиставе
Можда сам пожелео да те додирнем руком
Одмакнем
Или приближим
Али тада све је нестало
Та слика немогућа претворила се у прах
У земљу
И све остале природне елементе
На том месту остали смо само твоје чекање
И ја

Принцип чула

У принципу
Веома сам опрезан кад правим следећи корак
Стопало спустим на место које ми делује чврсто
Онда закорачим ослоњен на ту чврстину
И пазим да прескочим све пукотине из којих расте трава
Уопште ме не брину оне из којих не расте ништа
Као ни људи из којих не расте ништа

Док корачам навикавам очи на околину
Да ме не заслепи нека изненадна животна појава
Или се не сударим са нечијим туђим корачањем
Навикавам и остала чула на све што може да се деси
Између два направљена корака

У принципу
Због њихове дужине највише ми је потребна равнотежа

Ноћни бег

Корачали смо журно у жељи да се што пре удаљимо са тога места. Падала је слаба киша и асфалт се пресијавао под ноћним осветљењем. Зачуо се неки шапат иза нас, погледала ме је уплашено и почела да застајкује као да су јој се ноге укочиле. Вратио сам се пар корака уназад и снажно је повукао за руку. ”Хајде, сада не смемо да се зауставимо”, рекао сам сузбијајући задиханост.
Поново је убрзала. Гледајући низ пут, запитао сам се да нисмо и ми само шапат, нечија мисао која се непрестано обнавља, али има снаге тек толико да се претвори у шум.

Само петнаестак минута раније неко је снажно залупао на врата стана у ком смо се налазили Фрејзер, М. и ја. Лупање је било снажно, онако како се на врата удара када се засигурно зна да иза њих има некога и када нема одустајања док се она не отворе.

До сутра нисмо очекивали никога. М. и ја смо прекинули разговор који смо из неког разлога водили стајавши на сред дневне собе, а Фрејзер се појавио из друге просторије где се бавио касном вечером коју је сам себи сервирао. Погледао ме је упитно, а ја сам само слегнуо раменима.

М. је деловала напето, или се бар мени тако чинило. Наше познанство је трајало тек неколико дана, па о њој нисам могао ништа посебно да кажем. Можда је била близу тридесете, а Фрејзер ју је описао речима: ,,Не смеје се пуно”. Високо је ценио ту особину.

Лупање се наставило и ја сам пошао да отворим врата. Угледао сам тројицу мушкараца у сличним оделима некакве тамне боје, уредно закопчаних до последњег дугмета. Човек који је стајао у средини је био толико висок да му се видео само доњи део лица који се састојао од врха носа, уста и пара бркова који су се спуштали са страна усана све до краја вилице.

– Да? – изустио сам.

– Дошли смо по Књигу – зачуо се глас оног који је стајао са леве стране високог.

– Немамо баш пуно времена – додао је други гласом који скоро да је зазвучао нестрпљиво – данас смо га већ доста потрошили.

Стајали су у ходнику укрућени и мирни. Џин је држао руке опуштене поред тела, а његове шаке су ми се учиниле несразмерно мале. Одмакао сам се један корак.

– Мислим да сте погрешили – рекао сам – уосталом, овде и нема књига, читам их углавном у библиотеци.

Један од њих се насмејао. Високи је у том моменту згрчио рамена и сагнуо главу у намери да уђе. Имао је неки мали шешир који му је слетео с главе тек што је закорачио унутра. Фрејзер је пре мене схватио да је тај тренутак савршен за напад; друга двојица су морала да пропусте џина и док се он сагињао да протури главу испод довратка, Фрејзер је пројурио поред мене и задао му ударац пуном снагом. Високи је скоро спљоштио другу двојицу за зид у ходнику.

– Хајде! – повикао је Фрејзер док су посетиоци у оделима покушавали да се искобељају испод обезнањене телесине. М. и ја нисмо оклевали па смо сви потрчали низ полумрачни ходник. Радила је само сијалица у близини степеништа.

Напољу сам Фрејзеру дао знак да се раздвојимо, па смо пошли у супротном смеру. Одмах је замакао иза угла у улицу која је водила је само срце града, а нас двоје смо прешли пут и кренули поред оближњег, омањег парка. Био сам уверен да нас неће пратити док не провере стан, али је свакако било паметније да одемо одатле. Књига ионако није била тамо.

-Остале су ми наочаре – рече М. и застаде. Чудно, нисам ни приметио да их је уопште носила. Погледао сам је, била је јако бледа, а доња усна јој је приметно подрхтавала. Неколико капљица кише јој је пало на лице. Једна је почела да се слива низ образ; скренула је до једва приметног удубљења једне боре у близини носа и почела да клизи преко глатке коже. ,,Скоро као суза”, помислих.

Наставили смо да ходамо прилично убрзавши кораке. На једној од клупа код уласка у парк сам приметио мокре новине, на другој неки комад одбачене гардеробе. Журили смо, слаба киша није престајала да пада, а асфалт се пресијавао под ноћним осветљењем.

Кормило среће

Човек се опрашта од жене
Дан се опрашта од ноћи
И лето се опрашта од зиме

Љубав се опрашта од смрти
Сенка од светла
Пијанац од свести

Кад дува ка северу ветар се опрашта од копна
Јабука се опрашта од дрвета
А лепота од младости

Ја се опраштам од тебе
А ти од живота
Није ми било тешко
Чвор наше жудње
И часови у јутрима
Све се сада слаже
Али покренула си кормило моје среће
И опраштам се с тобом

Не померај се

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Бледа и слепа
Детињаста
Распевана
Пусти да пламен ћутања
Постане пламен чекања
Да оживи у теби као застава на ветру

Не померај се док ти шапућу речи
Које су те приковале за земљу
Док сати теку као дани
А дани као потоци
И полако истиче време за објашњавање

Не померај се
Већ пусти да жива ватра
Изгори под твојим ногама
Као пролеће кад му је време
Кад младо лишће пламти испред сваке куће

Не померај се
Остани тако као што и јеси
Непомична
Замишљена
Пригушена као позив
Што пристиже из тишине